Priča sa naslovne strane Glorie

Priča sa naslovne strane Glorie

Ana je prošlog meseca dala intervju Miri Adanji-Polak, koji je objavljen u časopisu Gloria.

Sledi reprodukcija članka:

Teniska zvezda Ana Ivanović (25), posle nastupa u praškom finalu Fed Kupa za Srbiju, svratila je na nekoliko dana u rodni Beograd. Došla je kod mame Dragane, tate Miroslava i mlađeg brata Miloša, da se ogreje u porodičnom gnezdu, da jednostavno bude kod svoje kuće. U Beogradu se Ana uvek oseća zaštićeno i najlepše.

Dogovorile smo se da se nađemo u Hajd parku, gde nije bilo nikoga. To sam uradila jer gde god da se Ana pojavi, tu je mnogo ljudi koji žele sa njom da razgovaraju. Ovog puta sam želela da ona razgovara sa mnom, da mi kaže nešto što nije nikom do sada rekla. I to u razgovoru, a ne kroz pitanja postavljena mejlom, i odgovora dobijenih na isti način.

Koliko ste intervjua do sada dali, možete li da se setite?
Sigurno mnogo, odavno sam prestala da brojim. Sa godinama sam se navikla i malo mi lakše to pada, ali u početku mi je bilo jako teško da pričam sa novinarima.

Kad se probudite‚ znate li uvek u kom se gradu?
Vrlo često ne. To mi najviše nedostaje, da znam da se budim u svom stanu.

Znamo kakvi ste na terenu, ali interesuje me šta se događa pre nego što izađete da igrate meč?
Volim da stavim slušalice i da slušam muziku dok se zagrevam. Tako ne moram ni sa kim da razgovaram, bukvalno se koncentrišem na meč koji sledi. Pre izlazak na teren, nekoliko minuta popričam sa trenerom, da potvrdimo taktiku koju smo pripremili, da mi da još neke sugestije i podigne samopouzdanje. Onda opet vraćam slušalice i idem do svlačionice, slede finalne pripreme i potom izlazim na teren.

Vidite li trenera dok igrate?
Da, volim da imam tu vrstu podrške sa tribina, uvek je lepo videti poznato lice i pozitivnu osobu. Tako se često dešava da pogledam u njega. Mislim da svima treba podrška. U svakom poslu, čime god da se bavite, lepo je imati pozitivne ljude oko sebe i podršku. Volim iskrenost, volim da mi trener kaže ako nešto nisam dobro uradila, zato što samo tako mogu da napredujem. Ranije u karijeri, oko sebe sam imala trenere i ljude koji su mi govorili samo ono što sam želela da čujem. A to najčešće nije objektivno. Lepo je čuti da je sve okej i dobro, ali kad znaš da baš i nije tako, onda si u problemu.

Znate li uvek da li ste nešto uradili dobro ili loše?
Duboko u sebi uvek znam. Najvažnije je dati sto odsto od sebe. To sam odavno shvatila. Često se dešavalo da ne ispadne onako kako sam želela, ali onda sam se opterećivala time. S vremenom sam se navikla da prihvatam rezultat takav kakav je, najvažnije mi je da sam dala svoj maksimum.

Kada se pobeđuje, onda svi kažu božanstveo, divno, a netolerantni su prema porazima, čak surovi. Kako to primate?
To je čest slučaj, i teško mi pada. Ja prva želim da stalno pobeđujem, ali ne ispadne uvek kako ljudi očekuju, i kako ti očekuješ na kraju krajeva. Svesna sam da u svakoj karijeri ima uspona i padova, ali ljudi veoma surovo presuđuju posle poraza, i to stvarno boli. Mene to pogađa jer sam veoma emotivna. Nije da pridajem preveliki značaj tome, ali opet dođe do tebe, čuješ neke komentare i to teško pada. Na sreću, naučila sam da to stavim na stranu i da više slušam sebe i osobe koje su mi bliske. One koje znaju šta se dešava i iza scene, i koliko je, u stvari, tu uloženo napornog rada, truda i svega.

Možete li potpuno da se ogradite od reagovanja drugih?
Trudim se, zaista se trudim, ali je nemoguće zato što uvek imaš pres konferencije posle meča. Zatim, tu su intervjui gde novinari postavljaju svakakva pitanja. Ipak, neki put se i te kako iznenadim komentarima, ali sam s vremenom navikla da mi na jedno uvo uđe, a na drugo izađe.

Šta je trenutni cilj koji ste sebi postavili?
Sama sebi uvek postavim cilj, i sa trenerom dosta razgovaram o tome. Jedno vreme sam imala cilj koji nije bio realan, želela sam nešto mnogo brzo, previsoko. A kad ne dostigneš to, razočaraš se. Tako sam naučila da prihvatim situaciju kakva jeste, da iz nje izvučem najbolje i postavim realnije ciljeve. One koji će me ispuniti, motivisati da više radim i da težim ka novim ciljevima. Trenutno mi je najveći cilj da se vratim u prvih 10 svetske liste. Znači, to je prvi korak. Znam da hoću, Realno, to je sada veoma blizu i i te kako ostvarljivo. Dobro se osećam i želim da uložim svu snagu da stignem do tog cilja. Ali, opet, ukoliko to ne bude ove godine, sigurna sam da će biti sledeće..

Još ste mladi…
Ljudi često to zaboravljaju. Mnogi se prema meni odnose kao prema veteranki. “Ti si tu već godinama, skoro si gotova”, kažu. U stvari, ja sam još mlada, imam toliko godina pred sobom i toliko mogućnosti za uspeh.

Važite za jednu od najatraktivnijih i najlepših sportistkinja sveta. Da li ste svesni toga?
Sigurno da mi laska. Mislim da svaka žena u suštini voli komplimente, ali uopšte sebe ne gledam na taj način. Ja sebe vidim u totalno drugačijem svetlu. Mislim da je to i zasluga moje porodice, prijatelja... Uvek su me držali na zemlji, nikad mi nisu dali da poletim ili da se promenim.

Može li da se poleti?
Vrlo lako. U svetu u kome se mi krećemo, i u situacijama u kojima upoznajemo mnogo značajnih ljudi, vrlo lako je izgubiti odnos sa realnošću. Pošto mnogo putujemo, ne provodimo dovoljno vremena na jednom mestu da bismo shvatili šta je svakodnevna muka i svakodnevni život. Tako se lako izgubi osećaj za realan svet. A, opet, mislim da sportisti i sve osobe koje su u žiži javnosti treba da ostanu normalni. U tome je njihova veličina. Ali to je vrlo teško u današnjem vremenu.

Nije život samo tenis, zar ne? Postoji i onaj privatni život.
Mislim da u životu svake osobe dođe vreme kad se prioriteti menjaju. Shvatila sam da tenis i karijera nisu sve. Meni je stvarno tenis toliko toga pružio, i srećna sam što sam imala prilike da prođem kroz sve što sam prošla, ali...

Imali ste ozbiljnu ljubavnu vezu. Koliko je bilo teško to održati, šta je ono što očekujete, a ne dobijete?
Moje je iskustvo da nije teško održati vezu ukoliko postoji obostrana želja i volja. Pogotovo ako postoji poverenje, a to je ono na čemu treba da se zasniva svaka veza. Treba vremena da dobro upoznaš neku osobu, da se stekne međusobno poverenje, a onda kasnije... Naravno, postoje teški trenuci i razdvojenost, što nije nimalo lako, ali ako postoji volja i sa jedne i sa druge strane, to je veoma lako prevazići.

Svaka devojka ima neku viziju kako treba da izgleda osoba koja može da osvoji njeno srce. Kako vaš princ treba da izgleda? Šta je u vašoj mašti? Kako treba da izgleda osoba pored koje biste bili srećni, mirni, zadovoljni?
Mislim da smo svi mi previše filmova odgledali, i da imamo ideju o savršenom momku, ili budućem mužu - kako god. A u stvarnosti je to malo teže izvodljivo. Barem moje iskustvo tako govori. Mislim da sam mlada i da još uvek imam pravo da maštam i da se nadam kako ću upoznati tog nekog savršenog. Mada, najvažnije je da se mi razumemo, da je pametan, zanimljiv, da ima čovek šta da popriča sa njim, da je svestran i, naravno, da podržava ono čime se bavim. Neophodno je i da ja podržavam njega. A ukoliko je još visok i zgodan - utoliko bolje!

Zamislite nekoga ko je zadobio vaše poverenje i vi mu kažete: “U ponedeljak idem u Njujork, tamo sam do srede, a onda putujem u Južnu Ameriku. Puno te volim, ali te neću videti dva i po meseca.” Mislite li da postoji neko ko će vas čekati i razumeti?
Pa zato sam i rekla da je u realnom životu mnogo teže imati ono što želimo. Ali ako postoji poverenje, sve to može da se prevaziđe. Tenis je moj posao koji će trajati još nekoliko godina. To nije nešto što će postojati zauvek. Svesna sam da to nije nimalo lako. Zato i nemam nikoga.

Može li trener da pronikne u vašu ličnost, u vašu emotivnost i u sve ono što prolazi kroz vašu glavu kada treba nešto realizovati?
Nije to uopšte laka stvar, jer ljudi moraju totalno da razumeju i mene kao ličnost, i moj mentalni sklop, da bi mogli da mi pomognu. Naravno, tu mora da postoji dobra komunikacija da bismo se bolje upoznali, jer samo tako može da dođe do napretka. Imala sam razne trenere. Sa Najdželom Sirsom sarađujem godinu i po. Super se slažemo i to mi mnogo znači zato što me on dobro razume. Pri tom ima kćerku mojih godina, tako da razume malo i nas žene. Mi smo emotivnije i drugačije prihvatamo stvari nego muškarci, sve malo više primamo k srcu. Zna Najdžel da meni naiđu neke bubice, da neki put volim da budem sama. Ili da nekad ne govori ništa, da me pusti da igram instinktivno i kako ja želim. Našli smo dobar balans i lepo se slažemo.

Kada sam vas upoznala pre nekoliko godina, nisam stekla utisak da je vas lako poznavati. Imate savršenu fasadu, uvek nasmejani, divno se ponašate, lepo ste vaspitani, ali kao da je unutra vatromet. Ono što vi kažete - bubice. Kad pobedite, vaša radost je toliko zarazna da se ceo stadion raduje, a kada izgubite, ta patnja se prenosi i na gledaoce.
Mislim da ste me zaista savršeno opisali. Dosta sam stidljiva i povučena u nekim situacijama, i tek kad nekoga dobro upoznam, mogu da se otvorim. I to polako, postepeno. Naravno, u meni ima mnogo emocija, to znaju moji roditelji i oni koji su mi bliski. Znaju da mogu da se naljutim, iznerviram, eksplodiram u pozitivnom i negativnom smislu. U meni tinja sve to, a do izražaja dolazi kad igram. Volim da se takmičim i pobeđujem, ali u principu sam prilično povučena. Na početku karijere bila sam baš vrlo povučena. Imala sam neki svoj svet, više sam volela da sedim u ćošku i čitam nešto nego da izlazim, da budem u centru pažnje. To me nikad nije zanimalo.

Videli smo vas na crvenom tepihu, blistali ste. Kako je to zapravo izgledalo vama?
Jednom godišnje, za vreme turnira u Vimbldonu, u Londonu, imamo taj parti sa crvenim tepihom. To je jedinstvena prilika da se mi teniserke doteramo. Imamo ljude koji dođu da nas našminkaju i naprave frizure. Zaista je lep osećaj srediti se i biti na visokim štiklama, imati lepu haljinu, kao ove godine, koju je poznati Metju Vilijamson dizajnirao baš za mene. To je velika čast, dizajner takvog renomea napravio je haljinu za mene. Baš sam bila oduševljena, ali kad je trebalo prošetati crvenim tepihom, nije mi bilo nimalo jednostavno. Pogotovo na štiklama, pošto nemam dobar balans na njima. Lep je osećaj, ali nije nešto što bih želela svaki dan. Ne znaš gde da gledaš, kako da se namestiš, pratiš one koje su isped tebe pa malo kopiraš njih. Lakše hodam po ravnom tlu nego po crvenom tepihu u štiklama. Pogotovo što mi nismo istrenirane i naučene da poziramo. Manekenke i glumice znaju to, a ja se ne osećam prirodno kad poziram. Dosta sam stidljiva i sramežljiva, jako mi je teško da se opustim.

Kada ste najopušteniji?
Kod kuće u Beogradu, uz knjigu i porodicu, kad mogu da budem u trenerci i širokoj majici.