Intervju u časopisu NIN

Intervju u časopisu NIN

Ana je ove nedelje dala intervju za Nedeljne Informativne Novine (NIN). 
 
Sledi reprodukcija intervjua:
 
Ti i tvoje saigračice sledećeg vikenda igrate prvo finale Fed kupa u istoriji srpskog tenisa. Češka je aktuelni šampion. Bojiš li se, ili ne možeš da dočekaš da meč počne? Koje su naše prednosti i slabosti? A češke?
Ne mogu da docekam. Definitivno nema straha. Normalno je biti nervozan pred ovako veliki dogadjaj i sigurna sam da ce biti nervoze pred prvi mec u subotu, ali to je dobro jer se radi o pozitivnoj nervozi jer mi je veoma stalo do uspeha.
 
Mislim da smo postigle veliki uspeh plasmanom u finale i zelim da doprinesem pobedi Srbije. Takodje zelim da uzivam u svakom mecu boreci se za trofej.
 
Nasa prednost je nase iskustvo. Jelena i ja smo u karijeri igrale mnogo vaznih meceva na najvecim takmicenjima. Takodje, imale smo uspeha i na turnirima koji se ugraju u uslovima slicnim onim koji ce biti u Pragu.
 
Sto se Cehinja tice, obzirom da su one vec osvajale Fed kup i da igraju kod kuce, tesko je reci da imaju bilo kakve slabosti. U skladu sa tim nece nam biti lako.
  
Ako biste osvojile Fed kup, to bi bio teniski ekvivalent osvajanju Svetskog prvenstva u fudbalu. Kao što je moj prijatelj rekao: “Kada bismo igrali finale Svetskog prvenstva u fudbalu, sve bi u Srbiji stalo na bar nedelju dana”. A ipak, nema mnogo medijske pomame za vašim finalom. Zašto? Popularnost tenisa sigurno nije problem – ti, Novak i Jelena učinili ste tenis novim srpskim nacionalnim sportom. Da li je, međutim, istina da ženski tenis u popularnosti još ne može da se meri sa muškim?
To je dobra konstatacija i pokazuje da uprkos velikoj popularnosti tenisa nismo na istom nivou kao fudbal. Ipak, recimo tokom prvog kola Fed kupa koje se igralo u Beogradu oborili smo svetski rekord posecenosti na Fed kup mecevima. Ponekad se nadjemo na naslovnim stranama sportskih novina. Sve to ne mozete videti u mnogo zemalja..Znam da je ITF veoma zadovoljan organizacijom Fed kup takmicenja kod nas i podrskom koju imamo od ljudi kod kuce.
 
Istovremeno cinjenica je da ne dobijamo istu medijsku paznju kao muskarci i mislim da je to pravo pitanje za novinare koji donose odluku o cemu i koliko izvestavaju.
 
Prošle su četiri godine otkako si ženskom tenisu Srbije poklonila njegov najveći uspeh – Rolan Garos. Imala si samo 21 godinu i Grend Slem trofej u rukama. Činilo se da je svet tvoj. A onda su, gotovo odmah, tvoja igra i rezultati krenuli nizbrdo, i to je trajalo godinama. Ove godine, međutim, definitivno si ponovo krenula ka vrhu. Možda, dakle, sada možeš da vidiš jasnije: Šta se dogodilo nakon Rolan Garosa 2008. godine? Koji je bio najveći problem u prethodne četiri godine? Da li su i česte promene trenera dodatno odmogle? I kako si probleme rešila, i ponovo postala opasna?
Radi se o kombinaciji vise faktora. Mozda je veliki uspeh dosao prebrzo i prerano a ja za to nisam bila spremna. Takodje, pocele su se desavati manje povrede jedna za drugom i to mi je poljuljalo samopouzdanje. A onda je izgledalo da se samo smenjuju razocarenja. Gledajuci unazad mozda je trebalo napraviti pauzu i poceti ispocetka. Probala sam bezbroj metoda u zelji da vratim staru formu. Cesto sam ulazila u pretreniranost a pritisak koji sam stavljala na sebe je dovodio do stresa.
 
Sada sam uspela da ponovo napredujem tako sto sam ponovo pocela da uzivam na terenu i postala opustenija. Oduvek sam bila nestrpljiva i cesto sam previse gledala unapred. Naucila sam da uzivam u procesu i idem korak po korak. Na primer to sto sam igrala cetvrt finale Grand Slema ponovo posle cetiri godine je vazan korak na putu da, nadam se sledece godine, odem i dalje na najvecim turnirima.
 
I dalje imaš samo 24 godine, i dovoljno vremena za veliki povratak, poput Marije Šarapove. Nadaš li se još nekom Grend Slem trofeju? Koji bi najviše volela? :-)
To je sigurno. Vec dugo igram tenis ali sam jos mlada kao sto ste rekli. I dalje zelim da osvajam Grand Slemove. Vimbldon bi bio nesto posebno ali ako bih birala verovatno bi to bio Australian Open jer je to za mene uvek poseban turnir zbog rodjaka koje imam u Melburnu.
 
Pre tebe, Novaka i Jelene, Srbija nimalo nije izgledala kao teniska zemlja. A onda ste vas troje skoro simultano izleteli na veliku scenu i ostavili teniski svet zabezeknutim. Da li je to bila slučajnost bez logičnog objašnjenja, ili postoje neki jasni razlozi vašeg čuda? Srbija sigurno ne može da tvrdi da vam je mnogo pomogla…
Zaista je neverovatno da smo takoreci istovremeno svo troje dostigli vrh posle toliko godina bez vrhunskog igraca iz Srbije. Tesko je dati pravo objasnjenje ali mogu reci da svo troje imamo neke slicnosti koje su nam sigurno pomogle: svo troje smo izuzetno uporni. Imamo jaku volju i ne dozvoljavamo da nas bilo sta spreci na putu ka ostvarenju nasih ciljeva. Ne mogu previse da govorim u Jelenino i Novakovo ime ali mislim da su oni kao i ja veoma bliski sa svojom porodicom i da smo uvek imali podrsku sa njihove strane. To je verovatno prednost koju mi u Srbiji imamo da smo najcesece veoma cvrsto vezani za porodicu.
  
Svejedno da li je reč o slučajnosti ili ne, generacije sjajnih igrača poput vaše ne rađaju se često. No, šta možemo da uradimo kako bismo povećali šanse da dobijemo novu Anu Ivanović?
Veliko interesovanje za tenis ce sigurno biti od pomoci. Vidim da mnogo dece igra tenis u Beogradu. Sto vise dece bude treniralo to su vece sanse da iznikne buduci sampion jer to znaci da ce i konkurencija biti veca sto opet dovodi do boljeg kvaliteta jer vas rivali motivisu da postanete jos bolji.
 
Cinjenica je da imamo mnogo vise terena nego kada sam ja bila dete ali bilo bi sjajno kada bi ih bilo jos vise i kada bismo imali nacionalni centar gde bi se vodila briga o najtalentovanijoj deci.
  
Put svakog tenisera do vrha bio je tegoban, ali malo njih može da kaže da ih je put vodio preko napuštenog bazena, u kome si ti morala da treniraš. Da li ti je takva muka možda pomogla, učinila te čvršćom? Na primer, tokom finala Rolan Garosa, protiv Dinare Safine, da li si se setila svih tih treninga u bazenu, i rekla sebi “Ako sam preživela to, preživeću i ovo finale”?
Nisam o tome razmisljala u toku meca ali posle pobede, dok se svirala nasa himna krenule su suze i tada su mi se vratila secanja na sav naporan rad, beskrajne sate treninga i snove koje sam imala kao dete da podizem pehar.
 
Cesto me pitaju u vezi bazena u kojem sam trenirala u centru 11. April i iskreno receno u to vreme to nije bilo mnogo neobicno. Sada deluje potpuno neverovatno da neko trenira tenis u praznom bazenu pored toliko teniskih terena ali kada sam bila dete to mi je bilo potpuno normalno i jednostavno uzivala sam. Za mene je to bila privilegija. Bilo je zabavno i jos uvek osecam istu ljubav prema tenisu kao tada.

 
Tek kasnije kada sam pocela da putujem po svetu shvatila sam koliko je nama bilo tesko u odnosu na druge nacije ali nismo se nikad zalili. Bili smo zadovoljni onim sto imamo, uzivali u tenisu i uvek davali sve od sebe.
  
Kada si imala 15 godina, nakon jednog poraza četiri sata si plakala u svlačionici. Kako danas podnosiš poraze? A pobede? Da li moraš da ih zaboraviš čim je meč gotov, i fokusiraš se na sledeću protivnicu, ili razmišljaš o njima?
Jos uvek ponekad placem ali sada to ne traje cetiri sata! Uvek unosim mnogo emocija i zbog toga se desava da tesko prebolim neke poraze. Ali vremenom sam shvatila da najcesce vise naucite iz poraza nego iz pobede i da mozete izvuci nesto pozitivno iz svakog meca bez obzira da li ste pobedili ili ne. Nekada je to nesto na taktickom planu , na primer shvatite da ste protiv nekih igraca bili uspesniji na mrezi ili nesto vezano za pripremu kao sto je vreme i nacin zagrevanja i slicno.
 
Vecina turnira traje po nedelju dana i kada igrate dan za danom nemate mnogo vremena da se osvrcete unazad na prethodne meceve. Naravno, par sati posle meca jos uvek ste mislima u tome i obicno tada ili narednog dana na treningu popricam sa trenerom o tome kako sam odigrala.
 
AIpak mogu reci da neke poraze i neke pobede pamtite dugo. Uvek je dobro kada se prisetim nekih od mojih najboljih meceva i nekih uzbudljivih momenata. To mi daje dodatnu motivaciju da jos vise radim kako bih ponovo dozivela nesto slicno.
 
Tenis je, kao i svaki drugi iole popularan sport, ozbiljan biznis. Naravno, o poslovnoj strani tenisa brinu menadžeri, ali osećaš li ponekada da te novac “pritiska”? I mi novinari, kada pišemo o nekom turniru, novac najčešće pomenemo već u prvoj rečenici (Na primer: “ Sutra počinje WTA turnir u Madridu, sa nagradnim fondom od 4 miliona evra”). Nagradni fondovi, sponzorski ugovori, itd… Da li ti i tvoje koleginice osećate da vas novac nekada ometa da na miru razmišljate o igri?
Sigurno je da imam srece sto sam kao profesionalna teniserka u mogucnosti da budem dobro placena za posao koji volim. Ali, ljubav prema tenisu me je dovela do vrha a ne razmisljanje o novcu. Imala sam srece da dobijem finansijsku pomoc dok sam bila mladja a onda sam sa 17 godina dosla u situaciju da sam mogla sama da finansiram svoju karijeru. Kao igraci mi ponekad razmisljamo o tome koliko cemo poena dobiti za rang listu ali ja nikada ne razmisljam koliko cu zaraditi. Posle turnira narednog dana ce mi neko reci koliko sam zaradila i to je lepo ali to je poslednje o cemu razmisljam. Naravno jedan od razloga za to je i u tome sto sam imala srece da dobijem sjajne sponzore a pored toga zaradila sam i dovoljno novca na turnirima. Medjutim, nize rangiranim igracicama nije lako sto se tice finansiranja.
  
Tvoj angažman u UNICEF-u dobro je poznat. Kakve ti nove humanitarne aktivnosti predstoje?
Za mene je velika cast da saradjujem sa Unicefom. Uvek volim da provodim vreme sa decom i cesto organizujemo susrete kada sam u Beogradu. Planiramo do kraja godine jos jednu akciju usmerenu na skretanje paznje ljudi na program "Skole bez nasilja". Ta inicijativa je do sada veoma uspesna zahvaljujuci velikoj pomoci privatnih donatora i kompanija. Pokazuje se da smo uspeli da smanjimo nivo agresije u skolama ukljucivanjim vise skola u program. Ima jos mnogo posla ali dobro napredujemo.